< ПОЧЕТНА / ПРОГРАМ

 

ПРОШИРЕЊЕ УНИЈЕ

Политика која се противи проширењу јест или ксенофобна или се плаши деснице у властитој земљи. Они који су против имиграната, против јачања Европе, за неки имагинарни суверенизам – то су исти они који шире предрасуде о Балкану као неком „тамном вилајету“ у којем живе „барбари“. Дужност је лијево-либералних снага да се супротставе ширењу мржње и политици стигматизације.

Антиимигрантска је реторика врло слична антибалканској, а обје се темеље на ширењу страха од ислама и муслимана. На то су се, у случају наших простора, још „накалемиле“ предрасуде према Србима, настале деведесетих година. Тако да се, кад се обје ове компоненте узму у обзир, ствара јавно мнијење које се противи проширењу. Томе се можемо супротставити само упорном трансформацијом наших земаља, а онда и организираним покушајем да се слика о нама промијени преузимањем одговорности свих прогресивних друштвених актера.

СДСС је одговорност за друштвену промјену у Хрватској преузео својим оснивањем, и то прије свега одлуком да Срби у Хрватској неће бити објект, већ субјект политичке борбе. Ово дугогодишње искуство најбоља је препорука за разумијевање проширења не само као интереса сусједних земаља него и интереса саме Европске уније.

Европа је и Балкан.

 

АНТИФАШИСТИЧКА ЕВРОПА

Европска унија заједница је држава настала услијед запрепаштености Старог Континента над обимом и далекосежношћу злочина почињених у Другом свјетском рату. Отклон од фашизма у економској обнови најснажнијих држава постао је оквир раста Уније у хладноратовско доба. Маршаловим планом расла је прије свега западна Европа, док је тадашња Југославија са својим маршалом и државним уређењем баштинила „домаћи“ антифашистички отпор освајачима и режиму НДХ-а. На крилима тог отпора настајала је југославенска модерна. До данас су прогресивност и антифашизам остали у трајној спрези. Европска унија, као прије много година, и даље пуца на истим неуралгичним мјестима националних држава које нису у стању бранити свој фискални суверенитет инзистирајући стога на оном територијалном. Границе су опет важније од људи, који на њима чекају гоњени најтежим животним околностима.

Ми, у СДССу, сматрамо да је свођење Европске уније на тржишта радне снаге и новца те на управљање границом, пут у нове облике фашизма који засигурно воде у распад. Без антифашизма као почетка и краја политичког дјеловања није могуће борити се за људска права, укључујући права мањина, у Хрватској и Европи. Управо зато Европски парламент треба људе који разумију што значи бити презрен и дискриминиран као и што значи томе се супротставити.

Европа је и побједа.

 

ЕВРОПА МАЊИНА

Појам се Европљанина не подразумијева. У сталном је поступку изградње и разградње. То је посљедица узајамних односа чланица Европске уније. Неке су „европскије“, док су неке и даље чланице другог реда. Европско саморазумијевање утемељено је у борби против територијалних претензија, свијести о геополитичком наслијеђу колонијализма и побједи у Другом свјетском рату. Европско богатство почива на колонијалном трајању Старог Континента, чиме се бити Европљанином дефинира и редефинира у односу спрам свију оних којима су европске политике одузимале повијесност, језик и аутохтоност. Зато је једина могућа Европа – Европа мањина. Зато је једина могућа европска култура – култура Другог.

Одрастање у увјетима рањивости услијед припадности мањинским групама прилика је да се на тежи начин разумије друштвена неправда, како из аспекта етничке дискриминације тако из аспекта класне увјетованости свакодневице. Мањинама је много теже остваривати своја људска права. Слободно кретање, право на образовање на материњем језику и писму, право на дом и право на слободу говора само су неки од многих аспеката борбе коју СДСС-ови активисти и активисткиње јако добро разумију. Европски парламент треба људе с таквим политичким и животним искуством.

Еуропа је и мањинска.

 

ПРВИ СРБИН У БРИСЕЛУ

Српски народ у Хрватској биљежи дугу повијест старања за властити идентитет, али и за добробит друштва у којем живи. Пречански Срби стасавали су и социјализирали се другачије од сународњака у матичној држави. Зато и данас, колико их год мање било, чине додану вриједност друштву и хрватској политици.

Данас, 2019. године, више је неприлика него прилика друштвено-политички штитити права и заговарати интересе српског народа, како у Хрватском сабору тако и у градовима и опћинама или жупанијама. На свим овим разинама расту и оснажују се СДСС-ови, Просвјетини, СНВ-ови те многи други активисти и активисткиње којима је ризик и ношење с неправдом у примарном опису ђеловања. У таквим увјетима надметања с околностима, далеко надмоћнијим, настаје нови тип политичког ђеловања који истовремено подразумијева читав низ практичних и заговарачких умијећа. Једнако је важно одвести старијег суграђанина доктору као што је важно не губити стрпљење у борби за струју у многим српским селима с институцијама попут ХЕП-а.

Први Србин у Бриселу стога може значити нову снагу која укључује теренско и преговарачко искуство, али која истовремено не произилази из концепта националне државе, већ из критике тог концепта. Били ви Србин из Хрватске или Хрват из Даблина – Европа вам мора бити кућа свуда и једнако.

Како је бити Србин у Бриселу?